Cross Court - sve o tenisu... drugačije

Sezona za nama u muškoj konkurenciji biće upamćena kao još jedna godina dominacije Rafe i Federera. Iako je u pojedinim delovima sezone Novak uleteo između njih, Španac i Švajcarac su dokazali da, ma koliko to nas iritiralo, svi sa razlogom toliko pričaju o njihovom rivalstvu.

Rafa je lečio rane u prvom delu sezone, a Federer je to iskoristio osvojivši Australijan open, ali je u nastavku sezone prilično podbacio. Prvi mastersi godine, u SAD, završili su u rukama Rodika i Ljubičića, a od velike četvorke samo je Rafa uspevao da se u obe prilike dočepao polufinala. 

Sezona na šljaci bila je, očekivano, potpuno u znaku Nadala, koji je uzeo sva tri mastersa i Rolan Garos. Rolan Garos je bio zanimljiv i zbog neočekivanog poraza Federera u četvrtfinalu od Soderlinga.

Na travi je bilo svega i svačega. Federer se mučio od prvog kola, a konačni udarac zadao mu je Berdih u četvrtfinalu. Rafa je tako ponovo digao pehar u Londonu, iako ni on nije blistao tokom turnira.

Tokom leta, Endi Marej nas je podsetio da je i dalje tu, pošto je odbranio titulu na mastersu u Kanadi, a reprizu smo gledali i u Sinsinatiju, gde je titulu odbranio Federer. 

Na US openu je bilo uzbudljivije nego inače, pošto je Đoković prekinuo tradiciju poraza od Federera. Rafa se, pak, pokazao prejakim za Novaka u finalu i zasluženo je zatvorio krug, osvojivši jedini gren slem koji mu je falio u kolekciji.

Jesen je bila prilično nezanimljiva, ali bilo je interesantnih mečeva. Marej je ponovo izmileo i osvojio masters u Šangaju, pobedivši Federera, a iznenađenje u Parizu napravio je Soderling, koji je dobio Monfisa. U Londonu smo gledali nemilosrdnu predstavu Federera, koji je svih pet mečeva odigrao na visokom nivou. Da budem iskren, ne sećam se da sam od 2007. video ovako ubedljivog Federera.

Ako ste čitajući ovaj tekst primetili da samo o njima pričam, to ste i trebali da primetite, jer svaki pokušaj da stavim nekog druogog u prvi plan nema smisla. Bila je ovo još jedna Fedal godina.

Što se tiče naših uzdanica, mešovit uspeh. Novak je godinu počeo još jednim teškim nastupom u Australiji, gde je u četvrtfinalu izgubio od Tsonge i svog zdravlja. U Dubaiju je po prvi put u karijeri odbranio titulu, ali svo mučenje nije ulivalo nikakvu nadu za nastavak, što je bilo potpuno ispravno, jer je Nole u Indijan Velsu i Majamiju ispadao pre četvrtfinala. Na šljaci nije bilo ništa bolje. U Monte Karlu polufinale, u Rimu četvrtfinale, a onda problemi sa zdravljem, odustajanje u četvrtfinalu Beograda i otkazivanje nastupa u Madridu. Ceo fijasko je zaokružen porazom u četvrtfinalu Rolan Garosa, što nije loš rezultat, u suštini, ali kada se setimo da je vodio 2:0 u setovima, jasno je zašto to zovem tako. Na Vimbldonu je propuštena ogromna šansa za finale, pošto je u polufinalu izgubio od Berdiha, ali opet, ako se setimo da je u 1. kolu bio veoma blizu da izgubi od Rohusa, to je odličan rezultat.

Tokom leta su počeli da se pokazuju tragovi nade. Nastup u Kanadi je pokazao da je bio na dobrom putu, ali je moralo još da se radi, pa se morao zadovoljiti polufinalom na Rodžers kupu i četvrtfinalu u Sinsinatiju. Prava stvar bio je US open, gde je u 1. kolu i polufinalu uspeo da pobegne od ruba poraza i dođe do finala. U finalu, nažalost, nije mogao protiv furioznog Rafe, ali sigurno je da neće taj US open beležiti kao neuspeh.

Jesenja sezona je bila solidna. Odbranio je titulu u Pekingu, igrao polufinale Šangaja i finale Bazela. U Parizu je podbacio, ali je to nadoknadio polufinalom Londona.

Cela sezona nije baš bila najbolja, ali je celu priču u svakom smislu izvukao Dejvis kup. Osvajanje te titule nadoknadilo je sve što ova sezona nije dala, a daće gas za narednu sezonu.

Što se tiče ostatka naših momaka, Troicki je imao jako dobru sezonu, u kojoj je došao do prve ATP titule, a godinu je završio na 28. mestu. Dodajmo tome i onaj herojski nastup u Dejvis kupu i stvari izgledaju jako dobro pred početak naredne sezone. Tipsarević je imao solidnu sezonu, završivši je na 49. mestu, a pamtićemo još jednu propuštenu priliku za titulu, u Den Bošu. Kulminacija Jankove sezone je sjajan nastup u polufinalu Dejvis kupa, ali i 2. kolo US opena protiv Rodika.

Od ostatka svite, Zimonjić je osvojio sedam titula, uključujući i Rolan Garos i završni masters u Londonu. I pored toga, raskinuo je saradnju sa Nestorom, pa će od narede sezone igrati sa Ljodrom.

Od ostatka, mlada nada Filip Krajinović je sezonu izvukao dobrim igrama u Beogradu, gde je, nakon predaje Novaka u četvrtfinalu, došao do polufinala prvog ATP turnira koji je igrao. Pomenuo bih i Nikolu Ćirića, koji je uspeo da dođe do top200 po prvi put u karijeri, posle titula na tri fjučersa i dobrih rezultata na čelendžerima u Evropi i Južnoj Americi.

I na kraju, stvar koja se ne može porediti sa svim ostalim zajedno je titula u Dejvis kupu. Iako se iz godine u godinu govori o sve manjoj važnosti Dejvis kupa, mislim da je ova sezona bila još jedan dokaz da to baš i nije tako. Možda ga marginalizuju samo oni koji nemaju uspeha u njemu? Bilo kako bilo, bio je to sjajan poklon za kraj sezone.